Darko Stanić: Kako pobediti drogu i postati najbolji golman

Najbolji golman proteklog evropskog prvenstva u ekskluzivnoj ispovesti za Olimpijsku reviju govori kako je posle pada na dno i dvogodišnje suspenzije zbog korišćenja kokaina uspeo da se vrati i predvodi "orlove" do drugog mesta na Starom kontinentu.

Kroz pakao do raja!

Tako bi najkraće mogao da se opiše životni i profesionalni put jednog od najboljih rukometnih golmana današnjice, zvanično najboljeg čuvara mreže poslednjeg Evropskog prvenstva i "ministra odbrane" Srbije - Darka Stanića (33).

Rođeni Mojkovčanin postao je heroj nacije, idol mladima, prvi među jednakim srebrnim "orlovima" i igrač kom se najčešće klicalo u Beogradskoj areni. Nepunih šest godina ranije stajao je na ivici ambisa, gotovo pomiren sa tim da je njegova profesionalna karijera završena.

Tek što je iz Crvene zvezde prešao u švajcarski Grashopers pao je na antidoping testu, jer je bio pozitivan na kokain. Usledila je suspenzija od strane Olimpijskog komiteta Švajcarske na dve godine i pad na dno bio je neminovan i ekspresan...

Stanić danas, s pozicije najomiljenijeg reprezentativca Srbije, kaže da je preživeo neverovatno iskustvo vraćanja sa dna, što pare ne mogu da kupe. Da je živeo nekoliko života, ali i kad bi mogao, ne bi promenio prošlost, ni jedan jedini dan.

Utisci se polako sležu posle Evropskog prvenstva i euforije koja ga je pratila. Da li je iz dana u dan manji žal za ispuštenim zlatom, a veće zadovoljstvo zbog srebra?

- Malo hladnije glave kad razmislim, sve mi se čini da nismo bili spremni da uzmemo zlato. Ostajem pri stavu da smo bili iscrpljeni, istrošeni, bez dovoljno energije. Normalno je da smo bili delimično tužni, jer tako se oseća svaki sportista kada izgubi poslednju utakmicu na turniru. Ali reakcija publike još u Areni, pa proslava s vaterpolistima na balkonu, to su stvari u kojima shvatiš da si napravio ogromnu stvar. Veliki je to uspeh za srpski rukomet, a i da nam je neko pre prvenstva ponudio isti ovakav epilog, svi do jednog bismo potpisali.

Zašto se 26 godina čekalo na finale, 16 na evropsku medalju, a 11 na bilo kakvo odličje? Zar nije to previše za srpski rukomet?

- Ranije smo prolazili kroz veoma teške trenutke u rukometu, naročito reprezentacija, koja je ogledalo čitavog stanja u sportu. Imali smo dosta pehova, za dosta stvari bili smo sami krivi. Nasledili smo probleme od prošlih generacija koje nismo uspeli da rešimo. I kad bismo se najviše trudili, dali zadnje atome snage, desilo bi se da nemamo sreće ili nas "ubiju" sudije... Ispadali smo rano na prošlim velikim takmičenjima, vraćali se kući istrošeni emotivno, sa još manje vere u sebe.

Šta se promenilo pred šampionat u našoj zemlji?

- Prvenstvo u Srbiji donelo je veliki pritisak na nas jer smo hteli da se ostvarimo na tom polju. Ima dosta igrača koji su napravili odlične karijere u klubovima, ali reprezentacija je nešto drugo. Jednostavno, želiš da ostaneš upamćen kod svog naroda, da za zemlju uradiš nešto veliko. U klubu si običan radnik, a ovo je nešto mnogo uzvišenije.

(trojka.rs/ Izvor: Press)